Šta onda kada padneš na dno ?

Toliko sam puta bila na samom dnu da sam negdje, u međuvremenu, izgubila i predstavu i broj koliko puta sam to isto dno dotakla izmučenim prstima.

Opet, sam svaki put ustala i bojažljivo krenula ispočetka.
Na neke tuge te ne pripremi škola, ne pripreme te ljudi oko tebe. Prosto se dese. Neočekivano. Mozda baš onda kada si najmanje spreman da ih podneseš.

Sve što si mislio da drziš u rukama, moze već sutra tako lako da isklizne, kao da nikada nije ni postojalo.

Svi za koje si mislio da će vječno biti pored tebe, u minuti odu.

Neke odlaske ne biraju ni oni.

Odnese ih zivot.

Pala sam puno puta, prizivajući u mislima sjećanje na tebe. Na naše trenutke. Na moju ljubav. Sve ono što sam pozeljela da kažem a nisam stigla, jer sam mislila da ima vremena. Isplakala sam svako putovanje koje smo planirale, svaki plan koji se nikada neće ostvariti... i sve što bih pozeljela da si tu, a nema te.

Ali dok god je čovjek živ zna da poslije pada ne može ostati da leži. Sila te vuče. Ne da ti da ostaneš tu gdje jesi. Ispod samog dna lezi gejzir koji će uskoro da te izbaci na samu površinu. 

Pazi da te ne opeče njegova vrelina...